Home TopicSVAKO DETE JE LIČNOST ZA SEBE- KOJI SU TO FAKTORI I SNAGE

SVAKO DETE JE LIČNOST ZA SEBE- KOJI SU TO FAKTORI I SNAGE

Početna Forums Forum za diskusiju blog tema: SVAKO DETE JE LIČNOST ZA SEBE- KOJI SU TO FAKTORI I SNAGE

Viewing 1 reply thread
  • Author
    Posts
    • #1235

      Šta roditelji uglavnom kažu da je uspešno roditeljstvo:
       Pružanje pažnje i ljubavi
       Truditi se da budu zdravi i bezbedni
       Učiti ih da razlikuju dobro i loše, da poštuju roditelje i ljude
       Učiti ih da budu odgovorni, da brinu o sebi i drugima
       Stvarati mogućnosti da se igraju i uče, da se druže sa drugom decom i ispunjavaju obaveze prema vrtiću i školi…

      Biti roditelj je najlepše iskustvo ali i najzahtevniji zadatak u životu. Od trenutka kad prvi put ugledate svoje dete i uzmete ga u ruke, sve se zauvek menja. Osećanje koje obično prati radost je osećanje straha za to malo biće i želje da bude zdravo i srećno i da mu se nikada ništa loše ne desi. Mnogi roditelji osećaju i zabrinutost i pitaju se da li će moći i umeti da brinu o detetu i da li će biti dobri roditelji.
      Za svaki odnos dete roditelj važno je dobro poznavanje, uzajamno razumevanje i uvažavanje različitosti. Većina roditelja, svesno ili nesvesno ima sliku o tome kakvo bi želeli da im dete bude. Lakše će prihvatiti dete koje se uklapa u tu predstavu nego ono koje se ne uklapa. Jednom roditelju može više odgovarati jedno a drugom drugo dete. Neka deca traže više pažnje a neku je lakše odgajati. Ali svako dete ima iste potrebe i ista prava i zaslužuje da mu se priđe na način koji mu najviše odgovara.
      Ako svako dete prihvatamo kao posebno i jedinstveno i pokazujemo da ga razumemo i poznajemo, dete tada razvija pozitivnu sliku o sebi i drugima i uči da razume i prihvata različitost među vršnjacima i ljudima. Dete treba posmatrati kao individuu i pratiti kako se menja sa odrastanjem. Ne treba porediti decu međusobno u smislu isticanja da je jedno bolje od drugog u vezi neke osobine ili ponašanja. Poređenje treba da bude vezano za razumevanje da smo slični i različiti u isto vreme i prihvatanje različitosti kao bogatstva.
      Svako od nas je neponovljiva individua, jedna jedina i jedinstvena. Braća i sestre, deca i roditelji su slični jer imaju zajedničko genetsko nasleđe i porodično iskustvo, ali svako je poseban na svoj način. Važno je da umemo da prepoznamo specifičnosti svakog deteta, sve snage, kapacitete, talente i mogućnosti za razvoj. Jednako je bitno i da prepoznamo kome je, kada i koja vrsta trenutne ili dugoročne podrške potrebna da bi maksimalno razvio svoje potencijale.

      Razvoj deteta
      Dete u svom razvoju prolazi kroz kvalitativno različite faze koje imaju određeni redosled. Svako dete ima svoj individualan ritam razvoja tako da prolaze razvojne faze u različitom uzrastu u odnosu na vršnjake. Poznavanje procesa razvoja i razvojnih stadijuma pomaže nam da bolje razumemo mogućnosti i potrebe deteta. U isto vreme, razvojne mape i drugi pokazatelji razvoja mogu da zaplaše roditelje ako očekuju da svako dete na određenom uzrastu može da čini isto. Neka deca prohodaju sa devet a neka sa 20 meseci, neka progovore u prvoj a neka tek u trećoj godini. Povezanost fizičkog i psihičkog razvoja traži jedinstvo vaspitanja i nege malog deteta, u ranom detinjstvu ove aktivnosti se ne mogu odvojiti a tokom njih dete i uči nove veštine i širi svoja znanja. Nekad se ponašanje koje je dete usvojilo javi pa se izgubi dok se ne učvrsti potpuno i to ne treba da nas zabrinjava.
      Ne razvijaju se sve funkcije istovremeno već obično jedna preovladava. Na primer, dok dete prohodava ono neće istim intenzitetom razvijati govor ili neke druge sposobnosti kao što razvija svoje motoričke veštine. Kada ovlada hodanjem, ono će se spontano okrenuti uvežbavanju nekih drugih veština. Neke funkcije se razvijaju od opšteg ka specifičnom – na primer beba reaguje na draž celim telom pa počinje da raguje specifično; beba prvo ima nedefinisano stanje uzbuđenosti, zatim počinje da razlikuje stanja opšteg zadovoljstva ili nezadovoljstva da bi postepeno razvijala specifične emocionalne reakcije. Neki procesi se razvijaju po principu integracije – na primer dete prvo usvaja glasove, slogove, pa nauči reči i tek onda sklapa rečenice. Razvoj osetljivosti, pokretljivosti i koordinacije pokreta napreduje od glave prema nogama. Prvo se razvija kontrola velikih mišića a kasnije kontrola sitnijih mišića. Tokom razvoja dete pokazuje tendenciju ka sve većoj ekonomičnosti mišićnog napora i smanjuje nepotrebne pokrete. Prelazi od bilateralnog ka
      unilateralnom korišćenju organa – prvo koristi obe ruke pa zatim jedna postaje dominantna. Osetljivost, pokretljivost i koordinacija pokreta idu od delova bližih kičmenom stubu ka udaljenijim. Razvoj se ne dešava sam od sebe, od ranog uzrasta dete je vrlo aktivan činilac sopstvenog razvoja. Uslovi u kojima dete odrasta, nega i vaspitanje koje dobija imaju velike neposredne i izvesne dugoročne posledice na razvoj.

      Individualne razlike
      Ne postoje dva ista deteta i dve iste odrasle osobe. Deca istog uzrasta su slična ali je ipak svako posebno. Braća i sestre su slična po nekoj osobini i ponašanju ali druge osobine i ponašanja mogu biti potpuno različita.
      Deca (i odrasli) se razlikuju po svojim ličnim osobinama, poreklu i porodičnom statusu:
      fizički izgled (visina, težina, boja kose, boja očiju…), fizička spretnost, snaga, pokretljivost
      dobro ili nežno zdravlje, znanja i veštine koje imaju, kako najbolje uče, interesovanja, šta pitaju, šta žele da nauče, šta vole da se igraju, koje igračke vole/prave, da li više vole da budu u društvu ili sami, kako komuniciraju sa decom i vršnjacima, da li se često sukobljavaju, kako rešavaju sukobe, kako reaguju na pohvalu, na zabranu, na kaznu, da li su bučni ili mirni….

      Porodični kontekst

      Porodicu čine odrasli i deca koji su u biološkom srodstvu i/ili oni sa kojima dete živi i koji o njemu brinu (usvojitelji, staratelji, hranitelji).

      Faktori koji definišu porodicu su: porodična šema – članovi, ekonomski status, socijalni status – položaj u društvu, kulturni i religijski obrasci, obrazovni nivo.

      Funkcije porodice u odnosu na dete su višestruke jer ona zadovoljava različite potrebe deteta

       nega, briga o zdravlju i podsticanje razvoja (fizički, intelektualni, emocionalni, socijalni razvoj)
       pružanje podrške, sigurnosti i zaštite (emocionalna, fizička, materijalna)
       vaspitanje (vrednosti, odnosi, komunikacija, norme)
       obrazovanje (znanja, veštine, umeća)
       obezbeđivanje razonode i zabave
       zastupanje prava deteta u skladu sa Konvencijom o pravima deteta

      Dve dimenzije roditeljstva
      • emocionalnost – emocionalna toplina i razumevanje, podrška, ljubav i ohrabrenje koju roditelj pruža detetu, nasuprot hladnoće i odbijanja deteta.
      • kontrola – roditeljski nadzor i zahtevi, odnosno roditeljska očekivanja u odnosu na dete. Varira od potpune kontrole do zanemarivanja deteta.

      •НЕДОВОЉНО ЕМОЦИЈА
      •НЕДОВОЉНО КОНТРОЛЕ
      •ДОВОЉНО ЕМОЦИЈА
      •НЕДОВОЉНО КОНТРОЛЕ
      •ДОВОЉНО ЕМОЦИЈА
      •ДОВОЉНО КОНТРОЛЕ
      •НЕДОВОЉНО ЕМОЦИЈА
      •ПРЕВИШЕ КОНТРОЛЕ
      КРУТ И СТРОГ
      БРИЖАН И ДОСЛЕДАН
      ПОПУСТЉИВ И ЗАНЕМАРУЈУЋИ
      ПОПУСТЉИВ И БРИЖАН

      Za dete je najbolji vaspitni stil koji kombinuje dovoljno topline i nežnosti i uspostavljanja granica ponašanja, jer se dete tada oseća sigurno i razvija se u bezbednom okruženju.
      Roditelji koji su previse strogi i hladni u ispoljavanju emocija podižu dete koje ne razvija samokontrolu ponašanja i može imati teškoće u ispoljavanju osećanja.
      Ako su roditelji brižni ali ne umeju da uspostave granice dete može imati problem sa ponašanjem jer ne razume da pravila važe za sve pa i njega.
      Dete koje je raslo bez ljubavi i bez kontrole ima najviše izgleda da ima probleme u razvoju i ponašanju kada poraste.

      POZITIVNA DISCIPLINA, Prof.dr. Joan E. Durrant
      Pozitivna disciplina je pristup koji podržava razvoj samodiscipline, samokontrole i saosećanja kod dece. Bazira se na odnosu poverenja i poštovanja između dece i odraslih. Pozitivna disciplina je pristup vaspitanju ali i način razmišljanja. Pozitivna disciplina je: nenasilna, usmerena na rešenje, puna poštovanja, zasnovana na principima razvoja deteta.
      Zlatno pravilo discipline: Odnosite se prema detetu onako kako želite da vas drugi tretiraju!

      ALTERNATIVE KAŽNjAVANjU – saveti za roditelje
       Preventivno unapred informišite dete (bez pretnji i ucena)
       Jasno iskažite svoja očekivanja od deteta
       Ponudite izbore i alternative koje dete može da bira
       Ne napadajte dete kada uradi ono što vam se ne dopada, već jasno izrazite svoja osećanja i zahteve
       Ne kritikujte ličnosti deteta, već govorite o konkretnom ponašanju, postupku, događaju
       Usmerite dete na mogućnosti da ublaži posledice svog ponašanja
       Ako razgovor ne pomaže preduzmite mere koje su logična posledica konkretnog ponašanja, uvremenjene i izvodljive
       Budite dosledni i jasni u zahtevima i reakcijama
       Cilj pozitivne discipline je da podrži dete u razvoje samokontrole.
       Cilj pozitivne discipline: Ne da dete radi šta hoće, već da hoće ono što radi!

      AUTORITET (šta želimo da deca nauče i iz koje motivacije)
      PODRŽAVAJUĆI
       sloboda izbora
       samodisciplina na osnovu unutrašnje motivacije, jača svest o sebi i odgovornost
       poštovanje autoriteta u pozitivnom smislu bez straha
       kontrola okoline, uslova i prevencija
       zaštitna upotreba sile zbog bezbednosti ali i podsticanja učenja
      KAŽNjAVAJUĆI
       nema izbora
       poslušnost, spoljna kontrola ponašanja, ne razvija se odgovornost
       strah od autoriteta, zavisnost od nagrade i kazne
       kontrola deteta koja je sputavajuća a ne zaštitna
       kažnjavajuća upotreba sile koja izaziva osećanja stida, krivice, besa

      ZAŠTO JE VAŽNO DA SE USPOSTAVE GRANICE I PRAVILA?
      Jasne granice i pravila ponašanja
       štite bezbednost deteta
       daju mu okvir za ponašanje koji mu uliva sigurnost
       podržavaju razvoj bliskih odnosa između deteta i odraslog, i između dece
       stvaraju osnov za učenje odgovornosti, uvažavanja drugih i razvijanje samostalnosti
       smanjuju mogućnost nastanka problema

      Dobro postavljena pravila ponašanja su:
       doneta zajedno sa decom
       definisana jezikom koji deca razumeju
       kažu šta dete sme da radi a ne šta m je zabranjeno
       lako primenljiva
       definišu i posledice kršenja pravila
       Pravila treba ispisati, i crtežom ili simbolima pojasniti i istaći na vidljivo mesto.
       Pravila važe sve, potrebna je doslednost u njihovom poštovanju i uspostavljanju.

      ZAŠTO FIZIČKO KAŽNJAVANJE NE TREBA KORISTITI U VASPITANJU DETETA
       Zato što volimo svoje dete i ne želimo da pati
       Zato što želimo da budemo dobri roditelji i imamo blizak odnos sa svojim detetom
       Jer želimo da ga naučimo da bude odgovoran i dobar čovek a silom se to ne može
       Kada je kažnjeno dete se bavi svojim osećanjima a ne postupkom zbog koga je kažnjeno, ono ne uči u toj situaciji jer je ljuto, postiđeno, tužno
       Kazna ne uči dete odgovornosti a to nam je cilj, da dete i kada je samo zna šta treba i zašto da čini a ne samo kada ga odrasli “drže pod kontrolom”
       Kazna je često izraz naše nemoći i frustracije
       Čestim korićenjem povećava se intenzitet te prerasta u zlostavljanje
       Što je dete mlađe teže shvata povezanost svog ponašanja sa kaznom
       Postaje model rešavanja konflikta
       U kasnijim fazama života ispoljavaju slabiju kontrolu ponašanja, više agresivnosti,
      češće tuku svoju decu i bračne partnere, imaju više problema u braku, češće zloupotrebljavaju alkohol i psihoaktivne supstance i češće su uključeni u činjenje nasilja i krivičnih dela.
       Ni verbalno kažnjavanje (vika, kritika, pretnje, vređanje, omalovažavanje) a ni druge forme kažnjavanja (uskraćivanje, izolacija, zastrašivanje) nisu ni korisne ni poželjne.

      S pravne tačke gledišta
       Srbija je potpisnica Konvencije o pravima deteta u kojoj se kao jedno od prava navodi i pravo deteta na zaštitu od zlostavljanja i zanemarivanja
       Važeći Porodični zakon kaže da roditelji ne smeju da podvrgavaju dete ponižavajučim postupcima i kaznama koje vređaju dostojanstvo deteta, kao i da su dužni da ga zaštite od nasilja drugih
       U izradi je Građanski zakonik kojim će se zabraniti fizičko kažnjavanje

      Potrebno je dosta vremena da roditelji promene svoje uobičajene vaspitne pristupe i postupke, potrebno je podržati njihovu žeju da se menjaju.

      Evo nekoliko saveta:

      Ukazati na dobiti za njih i za dete.
      Pokazati im svojim primerom kako da usmeravaju ponašanje dece bez kažnjavanja (uspostavljanjem opuštene atmosfere uz poštovanje pravila).
      Uspostaviti pravila tokom različitih aktivnosti koje se sprovode zajedno sa roditeljima. Ukazati im kada oni sami krše pravila.
      Dati im sugestije kako da unaprede komunikciju sa detetom: slušaju pažljivo šta dete govori i trude se da razumeju šta ono želi da im kaže; postavljaju pitanja ali ga ne prekidaju dok govori; gledaju dete u oči, spuste se na visinu deteta; govore razgovetno i koriste reči koje dete razume…
      Ukazati im da se od blage fizičke kazne začas prelazi na sve žešće i to je put koji vodi ka zlostavljanju deteta što ostavlja teške posledice na dete. Zapretiti im socijalnim služabama ukoliko fizički ili na drugi način kažnjavaju dete jer je to zakonom zabranjeno. Dovesti socijalnog radnika, psihologa, vaspitačicu i druge stručnjake da pričaju sa roditeljima o vaspitavanju bez kažnjavanja.
      Pokazati razumevanje za roditelje jer je roditeljstvo velika obaveza i imaju pravo da budu i umorni i besni i razočarani.
      Pomoći im kako da svoja osećanja izraze i isprazne na prihvatljive načine a bez posledica na dete. Vikanje i udaranje deteta je često samo način da se na slabijem od sebe ispolje lične frustracije.
      Pomoći im kako da više uživaju u igri, razgovoru i druženju sa svojom decom. Kako da nađu vreme tokom dana koje će provesti sa detetom…..

      Pitanja za diskusiju:

      Kakva su vaša iskustva u radu sa roditeljima sa kojima saradjujete u vrtiću ili sa kojima radite u romskim naseljima?

      Šta vi kao roditelji mislite da je teško sprovesti u praksi roditeljstva?

      Angelina Skarep, samostalni savetnik, Sektor za medjunarodnu saradnju i evropske integracije, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, član mreže REYNS, saradnik CIP Centra
      Angelina Skarep, Independent Advisor, Department for International Cooperation and European Integration, Ministry of Education, Science and Technological Development

    • #1240
      Ajsa AlicAjsa Alic
      Moderator

      Na pocetku mog rada, roditelji su bili totalno nezaiteresovani za obrazovanje svoje dece. Morala sam stalno u posetu porodicama, nekada razgovarajuci s njima po sat vremena, dok ne shvate sta zelim od njih. Indivudalna poseta porodicama je pravi kljuc kod roditelja romske dece. Danas nemam takvih problema. Roditelji znaju kad je upis u PPP, kada u I razred, mada ih ja s vremena na vreme podsecam na njihove obaveze.
      Tesko je biti majka jednog adolescenta i pratiti s kim se druzi, da li uci, gde izlazi, a pritom ne biti roditelj koji proverava sta se desava u njegovom zivotu. Dok je bio manji, nekako sam sa lakocom obavljala posao majke i zaposlene zene. Imam srece sto nije problematicno dete i sto poslusa svaki moj savet…bar ja mislim da slusa…

Viewing 1 reply thread
  • You must be logged in to reply to this topic.
en_USEnglish
sr_RSСрпски језик en_USEnglish